Slikartvo Georga Redžeka, ekspresivno i eruptivno, jedno je od onih aktuelnih slikarstava koja se pozivaju na aktuelne prilike i zbivanja u svetu. Ovo slikarstvo nastaje iz impulsa vremena u kome živimo, iz psihotičkih raspoloženja i depresija uzrokovanih dubokim kriznim trenutkom našeg postojanja. Međutim, ovo slikarstvo nikako nije jednostavni pravolinijski nastavak takvih tendencija. Ono je inicirano osećanjem krize ali je, istovremeno, tu krizu permanentno prevladavalo sopstvenim tvoračkim ovaploćenjem, svojim sadržajima i pikturalnom energijom. Jednom rečju - Georg Redžek je snažni doživljaj našeg sveta, načinom autentičnog slikarstva, pretočio u ekspresivan i sugestivan, uzbudljih iskaz.
Kritike
Georg Redžek je slikar koji ostaje veran svom božanskom daru, a to je boja. On je rapsod i apostol kolorističkih zvukova i povećane slikarske osećajnosti. Kako se god menjao, a menja se u tematskom i simboličkom smislu, magija boja je njegova čarolija. Jedan Delakroa bi bio oduševljen pred ovim kolornim akordima. Redžek nepatvoreno oseća kompozicione strukture, kolorističkom dominantom.
Crteži i slike Georga Redžeka, bez obzira na stereotip tehničke uslovljenosti, nastaju istovremeno, sadržinski se dopunjuju i u porgoramskom pogledu podrazumevaju"reifikovanu" trajnost. Predstavljaju zajednički put ka unutrašnjoj istinitosti sveta SLIKE (humanistička univerizalnost plasičke celine). Ona obavezuje slikara na kontemplaciju i usredsređenost, na odgovarajući sistem plastičkog iskaza koji objedinjava nameru i realizaciju. Zahteva emotivnu aktivnost subjekta kao "imaginarnog posmatrača" koji treba da pronađe sopstveni put sopstvenog doživljaja SLIKE. Njenu, plastičkim opsenama "prekrivenu" istinu koja ne želi da do karaja bude upoznata. Istinu SLIKE, Redžek objašnjava njom samom, njenom postojanošću u kontekstu tumačenja nekih, njegovim promišljanjima bliskih, u osnovi, univerzalnih vrednosti humanističke tradicije slikarstva/crteža. Sadržinsku osnovu čine izazovi "opštih značenja", shvaćenih kao ideala kojima se teži, koji se nikada ne mogu da dosegnu, koji su uvek novi i, nimalo paradoksalno, sve udaljeniji. U slikama/crtežima, slikar vodi samo njemu važan disput sa sopstvenom savešću i neprijatnim izazovima vremena, raspravlja o dobru i zlu, o lepom, o idealu uzvišenog, o melanholiji i, nadasve, o ljubavi i sreći.
