Stvaralaštvo mladih umetnika uspeva da pomiri čitav niz suprotstavljenosti i da im da poseban vid. Možda zbog činjenice da im je opus "mali", oni ne zaziru pred pojmom sopstvena tradicija, poštovanje već jednom utanačene poetike, tačnije programa. Njihov razvoj, istina, često ima kontinuitet i mogu se izvući neke sledstvenosti, no, iznenađenja ima na pretek. Bez straha od novina hrle ka izrazu koji često i nije "na vidiku", ali se intuitivno oseća. Naravno da je u tome i sva draž takvog stvaralaštva, da je u tome važna odrednica koja osvežava pokadšto umirenu stvarnost. I tako, osećajući krupne promene koje se događaju oko njih u društvu, osećajući svu tragičnost proisteklu iz sukoba koji su zbog politiziranosti neljudski i besmisleni, rušilački, u umetnosti stižu ne samo do transparentnog "besedanja", već do suptilne simblike u kojoj se znaci osavremenjuju i dobijaju čudesnu moć.
Kritike
U tumačenju sadržaja slika Georga Redžeka mora se poći od elemenata kojima se one izražavaju. Evidentno je preferisanje poteza,linearnih i amorfnih mrlja.Preliminarna faza se možda odvija po metodici apstrakcije koja će celini obezbediti fond bojene transparentnosti i ostalo iz domena optimalne kompozicije. Potom nastaju asocijacije, korekcije, privođenja svakidašnjem. Naneseni potezi su najčešće negoveštaji figura pa inventivnost nastavlja u tom smeru, dok se sudar bojenih pasaža lako artikuliše u svetlosni efekat.
Kada se nađe pred slikama mladog umetnika kritičar i nehotice traži šta je to što je učenik poneo od profesora, a šta je nadgradnja. U Galeriji KNU, koja neguje stvaralaštvo mladih, prodefilovali su do sada mnogi, danas poznati umetnici, od kojih neki već pripadaju starijoj likovnoj generaciji. Sigurno se može reči da Georg Redžek nije preuzeo postulate slikarstva svog profesora Jovana Rakidžića, već je poduke shvatao na svoj način i prema tom svom načinu gradio osobenost svog likovnog izraza. Međutim, ako nije preuzeo ništa ili skoro ništa od profesora, umnogome ipak duguje svoj vizuelni svet onom načinu mišljenja koje neguje Akademija likovnih umetnosti u Novom Sadu. Koristim priliku da to ovom prilikom naglasim, iako je to evidentno, ali još uvek nije glasno rečeno: postoji novosadska likovna škola kojoj su pečat dali svi tamošnji profesori, da ih sad ne nabrajamo, i ta škola se, kako koja godina odmiće, sve više razlikuje od beogradske, koja je dugi niz decenija bila neprikosnovena i jedino priznata.
